ARGONAUTI 2
MEMORIJA
Slučaj i drevna načela
Daće ti sudbinu i ime –
Senke na zidu,
Muzika bez vremena
Nejasne kosmogonije,
Sve ono što ne beleži istorija
– Šapat bogova, i
Zaborav
HIMNA (KRV)
Naše vino je proleće,
Naš Bog je Krv.
Udarci doboša,
Zvona koja odjekuju u noći,
Dođimo i okupimo se ovde –
Naša svečanost počinje
U blistavu ponoć.
I podignimo svoje čaše,
I svoja srca
Visoko, još više:
Naše vino je proleće,
Vino, opojno i lako,
Što umire,
U sunčani
Čas.
Naš Bog je Krv.
Naše vino je proleće.
DAN BOGOVA
Vode, razlivene pod
Zidinama,
U sivom sumraku.
Jecanje narikača,
Vetar briše reči,
Tišina nad
Obalom,
Kiša lomi granje.
Posle svega, neće
Pasti noć, više neće
Osvanuti jutro.
Plitki čamac odnose struje,
Vetar ne pomera
Pokvašena jedra,
Nijednog svetla ni
Krika ptica,
U močvari.
Lomače su ugašene,
Pepeo i kosti nosi voda
Kroz noć i
Gluv san.
Bronzani mač tone,
Nad lomnim, staračkim
Rukama sklapaju se
Tromi, mrtvi talasi.
Da li to neko dete peva
Ili neki bog govori,
Mucajući, slep,
Razbijenih usana?
RAZLIČITI PUTEVI
Različiti putevi, kroz različita vremena,
Prođoh preko stenja i kroz usijano zlato,
Koračah nad vodom stazama od suza
I koračah kroz vatru
Videh san i javu, noć i blistanje neba,
Plamteći krst, i veče nad Golgotom,
Zanos i kajanje, i poslednje
Jutro Galilejca
Videh bogove spremne na žrtvu,
Zidine koje dotakao je plamen,
Hramove kako se ruše, kraljeve
I robove, poslednje i prve
Gordost slepih, taštinu uzetih,
Čuh tajne reči i zaboravljena imena,
Videh povratak prognanih, i trenutak
Kad sunce iznova se rađa
I svo znanje, uništeno, poražene vojske,
Časove kad noć odnosi pobedu,
Časove kad kajanje više ne budi,
A radost ne uznosi
POSLEDNJI DAN
Oči su prepune
Večeri i zora,
Ptica koja leti
Je doslovce poslednja.
Paris napinje svoj luk,
Onaj koji je besmrtan,
Ovog časa
Umire.
Bedemi se krune,
Koplje rđa.
Sunce koje izlazi
Je predosećaj kraja.
Lica su utvare sećanja.
Sunčani časovi
Dani koji se gase,
Talasi na reci
Mrtve vode Lete.
Poslednji put
Zatvaraš oči.
ITAKA
Mi plovimo ka Itaki. Od obale do obale, od zvezde do zvezde. Od vremena do vremena, od jedne do druge negostoljubive zemlje, ka izgubljenim kraljevstvima.
Kroz haos i kroz anarhiju, u kojoj više nema ni onog dole ni onog gore. Kroz bolest i pomračenje. Kroz međuvreme u kojem više ništa nije blisko ni daleko. Kroz zabludu i kroz grešku. Kroz dugu noć i kratki dan. Kroz rat koji još nije sloboda i kroz mir, koji nije spokoj. Od Zlatnog veka do Gvozdenog veka, od Hrista do Antihrista. Od početka do samog kraja. Neki to zovu progresom, napretkom, ali to je napredovanje u smrti, jer mi umiremo svakog dana, idući od zore Zlatnog doba ka potpunom pomračenju, u dubokoj noći Gvozdenog doba.
Mi plovimo ka divljini. Kroz ruševine gradova i civilizacija. Kroz malodušnost i kroz strah. Kroz san i obećanje drugog počinjanja. Kroz radost i kroz potmulu bol. Kroz život koji nas sputava i kroz smrt, koja oslobađa. Kroz led i kroz noć. Ka zvezdanim požarima, od Gvozdenog ka Zlatnom dobu, od Antihrista ka Drugom dolasku.
Naš jezik je ruševina Znanja, naše reči šupalj odjek. Naše misli su mutno sećanje. Nemoćne su da iskažu istinu. Nemoćne su da iskažu ko smo i kuda idemo, mi, ljudi gvozdene rase, zatočeni u Gvozdenom veku.
Nemoćne su da izraze neizrecivo.
Boris Nad
